Има тако сусрета, разних...са разним људима, на разним мјестима...крене разговор, и врло брзо чујеш питање: „Одакле си ти?“
Онда лако, врло лако објасниш у пар реченица, тек овлаш помињући град чијој општини територијално припадаш.
Схватиш тада колико волиш сјевер Црне Горе, колико волиш своје село, своје родно мјесто и како драго зна да буде кад кренеш неком да објашњаваш простор и љепоте долине коју толико волиш.
Није она тек успут....јесте путнику који зна куда пролази, али сваком оном који се намјери на ту страну она је мјесто у које се иде.
Слијепач мост је увијек био нека велика капија која означава пролаз, почетак, али гледано из нашег угла крај једне златне долине.
Данас сваки повратак кући значи и сусрет са промјенама..не простора, природе, љепоте...већ промјенама које настају одласком све већег броја младих људи. И ја сам један од оних који су у једном тренутку отишли, тражећи себе, нешто ново, другачије. Па немам права ником ништа да замјерим.
Али, оно што увијек постоји, ма гдје да јесам данас, јесте оно што сам научила управо у тој истој златној долини, и све оно чиме ме она задојила.
Расли смо у радости сусрета са природом, живом природом око нас, плавим небом...животињама. Расли смо уз добре, честите људе...и некако увијек слушали о томе како увијек постоји само једна подјела на људе и фукаре. Ништа се ни данас није промијенило...подјела је остала иста .
Није то био само живот на селу, живот у раду, у напору. Био је то живот у радости.
Градина на коју се и дан данас тако радосно пењемо је била и остала свједок висине, моћи. Лако је било објаснити неком како си растао...јер са тог врха видио си све до Дурмитора, преко Комова, Бјеласице и Проклетија па до Јадовника који је тада увијек говорио да је Србија одмах ту, преко брда. Слушале су се приче како су наши дједови и баке пјешке и на коњима ишли до Жабљака, Пријепоља, Бијелог Поља, и то све преко брда како су знали сликовито да објасне. Учили смо још као мали да и преко границе има још простора, да су путеви на све стране...али био си срећан јер си знао да си могао по стоти пут да освојиш један врх и да видиш толико тога...да дишеш јер си знао ко си и коме припадаш.
Трчали смо Грабским брдом кад год смо могли. Као мале водили су нас на трке коња које су се сваког љета на њему одржавале, а касније смо све чешће и сами одлазили. И види се са тог Грабског брда скоро колико и са Градине...широко је и дугачко...и са још ширим небом изнад.
И не треба пуно да се данас објасни гдје је та Вранешка долина и шта то све има тамо...свако иоле отвореног срца за бар мало више од онога што гледамо и радимо сваког дана разумије и схвата о каквом се мјесту ради...
Pon Feb 03, 2020 6:08 pm od 
