LJUBOVIĐO...

LJubovidjo – LJubovidjo…

E pece li – pece…. Ama gde da se sakrijem od ove nemilosrdne vrucine? Evo jedino resenje koje nikako nemogu da ostvarim. Vec druga godina prolazi a ja nikako da odem tamo gde mi misli lutaju dano – nocno…. OOOOOO i ovde vruce… odlazim….. Iza mene je put od preko 400 kilometara… Krećem se kanjonom Lima i ispred mene su tri kratka tunela a odmah iza njih maleni mostič preko takođe malenog potočića. Ievo prelazim mostić i … ulazim u Crnu Goru. Ispred mene je mesto Dobrakovo i carinski punkt gde stajem i posle kračeg pregleda krećem dalje…… Још о овоме… Ispred mene su Kisele Vode – predgrađe Bijelog Polja. Prolayim ispod nadvožnjaka i odmah iza njega skrećem levo i preko njega idem na sami izvor kisele vode ,,Bela Rada,, koji se nalazi na 50 metara od mosta. Na samom njegovom izvoru je uvek prisutan neko od meštana ovoga kraja koji toče kiselu vodu u kante ili plastične flaše. Silazim niza stepenice i prilazim samom izvoru gde mi neko od ljubaznih meštana ustupa mesto da preko reda napunim svoju flašu….. Vraćam se nazad pa preko mosta produžavam pravo.- ovo je predgrađe Bijelog Polja Prolazim kroz njega i kroz Rasovo idem dalje… Na 5 kilometara odatle nailazim na raskrsnicu i mesto – Ribarevine Levo vodi put za Berane, Novi Pazar, Kosovsku Mitrovicu… Ja idem dalje i kroz Dolinu Mira idem prema Ravnoj Rijeci. Ovde na proširenju sa leve strane puta stajem pored samousluge, kupujem neke sitnice i izlazim napolje. Ovde ispred samousluge nailazim na jedno iznenađenje… Ovde ispred su izloženi exponati – ručni radovi koje svojim strpljivim radom i maštom osmišljava gospodin TATOMIR RUDIĆ koji me ljubazno poziva u restoran pored gde pijemo kafu a on mi priča o samom mestu i svojim skulpturama koje su same po sebi jedinstvene po svojim oblicima koje liče na životinje. Popismo kafi i htedoh da se oprostim og ljubaznog gospodina Tatomira ali ovaj neće ni da čuje o tome Poče da me moli i navaljuje da posetimo njegov dom udaljen nekih 2 kilometra odatle gore u samom brdu… Naravno – prihvatam i idem sa njime dosta dobrim makadamskim putem gore u brdo, gde nakon nekih desetak minuta stižemo pred njegov dom… Izlazimo iz kola i ispred njegovog doma nas sreta njegova ljubazna supruga koja nam kuva kafu, a mene gospodin Tatomir vodi dami pokaže svoje radove Ja sa zaprepašćenjem iza kuće ugledah na stotine drvenih figura koje su bile ravnomerno raspoređene po celoj livadi iza kuće. e sada je došao red i dase makar malo revanširam mojim ljubaznim domaćinima. Vadim kameru i snimam sve ono što mije bilo ponuđeno – od prekrasnih figura do divnih vidika koji se odatle prostiru u nedogled – na Bjelasicu koja je tu – na dohvat ruke… (Dragi čitaoci – film koji je ovde nastao i koji sam nazvao Tatomir Rudić – Život i delo – nažalost nisam u mogućnosti da vam ovde prikažem) Silazimo sa brda dole u dubinu – prema Ravnoj Rijeci i nastavljam put dalje… Na 5 kilometara odatle nailazim na raskrsnicu gde put dalje vodi prema Mojkovcu, Kolašinu i dalje prema Podgorici a ja skrecem desno i stajem … TU SMO – OVOJE – VRANEŠKA KAPIJA… ULAZ U VRANEŠKU DOLINU. Ogromni željeznički most – sa jednog na drugo brdo diže se u visine gde ispod njega teče malena rečica LJuboviđa koja izgleda kao malena krivudava zmija… Prolazim ispod njega i idem dalje. Prolazim kroz Panjsku luku i malo posle nailazim na mesto zvano ZEKIĆA RIJEKA Sa leve strane puta maleni restoran i ribnjak prepun pastrmke Nemogu da odolim te naručujem porciju – ručam i – krećem dalje…… Na samo dva ipo kilometra odatle na desnoj strani puta – most preko reke LJuboviđe…… …. A IZA SAMOGA MOSTA – DVOSPRATNA KUĆA……. – O V O J E M O J D O M – Odmah parkiram ispred kuce i hitno trcim nekih desetak metara do korita LJubovidje… gazim kroz nju i sedam na jedan kamen koji viri iz reke … a noge mi zapljuskuju ledeni talasi reke….EEEEEJ M E R A K A . VREDI OVAKO DOCI PA MAKAR I JEDNOM GODISNJE ZAR NE? O miline E sada peci koliko hoces……

                                               DA LI STE ZNALI LIJEPU LEGENDU O BIJELOM POLJU?