Moja priča.

Nedugo zatim dotetura se on do potočića gde je bio Miro načinio korito da ovce piju vodu iz njega te podnese glavu pod česmu da se malo ohladi.
Malo zatim dotetura se on do kosača te nesto promrmlja i pade u hladovinu ispod obliznje zukve.


Odmah se začu glasno hrkanje te se kosači zgledaše… Dan je  vec bio dobro poodmakao a kosači jos uvek glasno raspravljaju odakle da pocnu…. hoćemo li mi počinjati danas narode? – rece Miro i krenu da skine kosu koja je bila zakačena o krušku ljutaču tu pokraj njih…Taman se počeše spremati da krenu kada neko zaurla. – pa ja nisam otkovo kosu ljudi…Kakjo da kosim s tupom kosom? Ooooooo belaja zagrajaše kosači te zgrabiše svak svoju kosu i počeše da se nameštaju i traže najzgodnije mesto gde bi mogli da otkuju svoje kose… Konačno se začu udaranje čekića po ljutim kosama kovanicama. Slusa Zorka skladno udaranje te zovmu Mira te mu reče. – Daj ljudima po čašu rakije jadan – grota je… Zakoluta Miro očima i osvrnu se oko sebe da vidi da ga ko ne gleda te šmugnu u izbu odakle se vrati sa pljoskom punom mednje.

Nije ovde ni mesto ni vreme da opisujem nekoga, pogotovu nekoga sebi dragog, u ovom slučaju svog rođenog brata  BLAŽA koji je bio toga dana jedan od ovde prisutnih pozvanih kosača… No okolnosti su takve da osećam potrebu da vam pojasnim neke stvari. A radi toga da bi vam predastojeći događaji bili jasniji.
Naime, radi se o tome da je moj brat bio – bez preterivanja, čovek koji se kroz vekove jednom rađa u jednoj porodici, bio je on ljudska dobrota i ljudska veličina – dostojanstvena i časna, i odraz časti i poštenja ,i ogledalo vaspitanja i porodice u kojoj je zivio… Volio je šalu iznad svega, pa makar ona i bila na njegov sopstveni račun… A toga dana mu se ukazala prilika da napravi jednu od zaista ,,masnih,, šala, mada ova i nije izgledala tako bezazlena, no on je znao šta radi i nebi sebi dozvolio da se desi nešto sa nekim nezeljenim posledicama…. Najviše je volio da hvata zmijurine i da ih tura po džepovima i da im nešto zvizduće i šapuće, te tako, kad mu poneka izmili i zagamiže po njemu, pa ga neko sretne i vidi da mu zmije vise iz džepova, njega uhvati smrtni strah, te se dade u suludo bežanje glavom bez obzira…. Tako ga jednom sreo Đoko,koji je bio krenuo s konjem natovarenim vrećama kukuruza,u Lakićevu vodenicu – dolje na Gevčinu,da samelje tovar kukuruza, te da od brašna koje donese nahrani sebe i svoju porodicu…Kada ugleda Blaža sa zmijama koje se kofistaju po njemu, zavrišta on i pusti konja te pobeže koliko ga noge nose, a kad i konj ugleda to čudo e se oteglo niz Blažov kaput, ludački zarza i pope se na zadnje noge, vreće s kukuruzom padoše na zemlju i kukuruz se prosu po putu a jadni konj pobeže niz potok , tako da su ga jedva našli negde daleko u Jelinu Katuninu, gde su mu se uzde bile zamotale u neko trnje, inače ga nebi nikad našli………
I od tada nije više bilo nikakve mogućnosti da konj tuda prođe, no su stalno morali da daleko zaobilaze to mesto.
Tako jednom kad je s Radovanom hvatao ribe rukama u Zekića Rijeci ispod kamenja, podmetnu on njemu u kesu s ribama zivu žabu krastaču , tako da siroti Radovan baci ribe i više ih nikada nije jeo jer mu se ogadiše za čitav život….. Bilo je tako još puno toga, kao recimo kad ono poturi Mrdelji ježa u slamnicu, te kada je jadni Mrdo stigao kući premoren od teškog rada i skljoko se u krevet – te pravo na oštre ježove bodlje….. uh…..


Imali iko krdže ? – Začu se hrapavi Mujov glas, pa ja danas nijesam zapušio ni jedan cigar jer ni nemam duvana, pa ako iko ima da mi da da jednu zavijem…Evo Mujaga – imam ja dobrog – ćeskin duvana pa nati duvankesu te zapali sokole… – Rece Blazo i pruzi Mujagi kesu  s duvanom (nekada se duvan nosio u duvankesama koje su bile nacinjene od kože ovnovih testisa – to se nekako trljalo u so i kukuruzno brašno,pa opet trljalo i umakalo u so i pitaj boga šta sve ne, ali dobijala se duvankesa izvanrednog izgleda i mekoče.) A ja se toga događaja i danas sećam kao da je bio juče…. Sav srećan Mujaga dokopa duvanćesu te se sjuri pod krušku, da jadan zapuši, danas prvu cigaru. Ostali kosači se zgledase te neko rece.- e bogomi da zapalimo pa ćemo odmah potom ići da kosimo e je vrijeme….Svi se sjurise pod krušku u njenu debelu hladovinu te počeše da motaju i prave cigare… A Mujo sav važan, sa vrha duvankese izvadi list novine (u to vreme nije bilo pušaćih papirića no se motalo u wc papir pošto je bio nekako tanak i savitljiv te zato je i bio pogodan za zavijanje duvana, no imao je samo jednu veliku manu, pošto je bio šupljikav, ono kad čovek povuče dim – povuče više vazduha nego dima i zato je poneko volio da mota u novinski papir, no kad se zapali cigara, ono plamen udari, te su mnogi tako osmudili brkove…) te zavuče šaku u kožu od testisa… Izvuče malo duvana žutog kao jablanov cvijet na samim vrhovima Bjelasice, a tako sitno rezanog da bi mu i svilene bube pozavidele na tananim nitima. Ponovo zavuče ruku u duvankesu , zastade malo – pa rece …ovdje bogomi ima jos nesto…živo je bogomi – evo gmiže…polako izvuče ruku – za momenat zastade , – i DAN mu se pretvori u – NOĆ – ispred oči mu zaigra vatra a ljuti strah oduze dah…. Odskoči sa mesta gde je sedio, te iskolačienih očiju urliknu ko gladni planinski medved ….P O G A N U LJ A !!! upomoć ljudi – Lice mu preblede kao kamen krečnjak i u trenu se okupa u ledenim, krupnim graškama znoja,odbaci kesu s duvanom i sa jezivim krikom pojuri dolje niza Svinjku……Ostali kosači sa nevericom gledaju zmiju šarku i kosa im se diže na glavi te sa vriskom počeše bežati kud koji, a najviše dolje niza Svinjku za od straha obnevidjelim Mujom…Stojan onako bunovan, odskoči i ne znajući šta se dešava, a videći da ostali beže, dao se i on u trk, te se onako jadan i pijan, pofujo i pao u potok i žitko smrdljivo blato, te kune i Mira i dan kada je došao da džabe kosi tudje livade…
   

Rano je po podne i žarko sunce nemilosrdno prži iznad Duge Njive, a nepregledne i jos uvek nedirnute Mirove livade, pritisla nemilosrdna vrelina, i baš kao u inat nema ni daška vetra da bar malo rastera vrelinu žarkoga sunca i jaru koja treperi kuda god pogled dopire.
Uz Svinjku se prema vrhu brda i Mirovoj kući pod šumom, lagano i kao da nešto traže u gustoj travi, kreće nekoliko ljudskih prilika. Prvi od njih sa dugačkim štapom ispred sebe razgrće travu sa skoro zaraslog puta i tako se lagano priblizavaju gazda Mirovom domu.
Pređose potočić i ćutke priđoče kući a sve se nešto obazirući oko sebe, sedoše na uvaljanu travu pod kruškom i postiđeno se počeše pravdati ostalim – prije njih pristiglim ,,junacima,, kako im je to bilo tobož iznenada i da se oni i nijesu bas uplašili no ih nešto ponijelo videvši da ostali beže… (a oni su baš i bili nekako najbrži i bogami najdalje i pobegli…) Uto i Miro donese bukliju rakije te reče okupljenim ljudima. Evo okusite po čašicu rakije ljudi, valja se, a dako i strah malo umine e bogami nije šala pretrčati toliki put zbog jedne zmije.
Nemoj tako Mirašu brate – reče neko, pa vidio si da je bila ogromna i nedaj bože da je nekoga pečila, taj nebi dočeko veče… Pa jeste zaista bila velika ko Smuk, junaci moji e čim je mogla stati u Blažovu duvankesu, podrugljivo reče Miro, te kosači postiđeno spustiše glave… Neprijatni dijalog spasi Zaga koja pozva Mira da joj pomogne da iznese tepsije sa pitama koje je bila ispekla za gladne i umorne kosače….
Evo svi su tu – reče Miro i poturi tepsije na prostrto vuneno čebe, a izgladneli kosači navališe na vruće pite savijuše. Bilo je tu raznih pita savijuša od sira, kopriva, štavlja pa i od krompira. Neke su bile onako ovlaš pokrivene starim skorupom iz kačice…